Dodji. Pridji mi na vratima i zagrli me onako najjace kako samo ti znas. Dodji da mi ispricas kako ti je sve ovo vreme bez mene. Samo dodji da mi priznas da joj se nisi predao i nikada, bas nikada u zivotu, nece biti ono sto sam ja. Dodji, lazi mi slobodno, samo jos jednom da cujem taj glas, osetim te ruke na mom telu i vatru u grudima dok sam pred tobom. Ako si laz neka je zivim jos malo.

Advertisements

Mili moj veceras zelim nekome da kazem koliko nedostajes ali niko ne zeli da slusa. Svi su te otpisali, ne postojis, kao da nikada i nisi. Svi osim mene. U meni i dalje zivis. Kako i zasto pokusavam i sama sebi objasniti. Gazim sebe svakog puta dok tonem sve dublje ali te ne pustam iz duse. Trazim opravdanje, sebi stavljam na teret osecaj krivice, sebe pustam da padnem u svojim ocima ali tebe nikako. A mozda se nekada i isplati, mozda nekada shvatis ko sam bila, da mozda svaka ona rec koju si izgovorio nije bila laz, da sam ti bar malo znacila… Mozda se sve to i desi a onda, bas u tom trenutku kada se sklope kockice ja se srusim. Slomim se na komadice i vise nikada ne budem ona tvoja stara ja. Razmisli mili, zivimo jedan zivot i nemamo mnogo prilika kao sto mislis.

Srescemo se za par meseci. Ja vec sada nisam ona ista a tada cu biti nesto skroz drugacije. Videces onaj osmeh u prolazu ali vise nece biti onog glasnog smeha da odleze sve oko mene koji si najvise kod mene voleo. Uhvatices pogled ali to ce biti samo onaj slucajni, ne onaj koji je gledao u tebe kao u nesto sto jedino postoji na svetu. Necu vise biti ona neopisivo luda osoba koju si voleo. Postajem tiha, povucena, sve ono sto nikada nisi zeleo. Postajem sve ono sto ne volis a zelela bih biti sve to ti treba. Umesto da pokusam uraditi bilo sta da te vratim ja sedim i tonem sve dublje. Bivam ono sto sam oduvek mrzela. A znas sta me najvise plasi? Ako bas tada, za tih par meseci, budes vodio nekog za ruku, da li ce tada oziveti nesto u meni, da li ce zaboleti jace ili vec ne moze vise nego sto boli sada….

Od zivota trazim dugu

Veceras me tisina gusi, nedostajanje mi stvara bol u grudima. Vec je 01:06, ne zelim ni izracunati koliko imam vremena za spavanje do odlaska u prvu smenu. Ko zna da li cu i spavati uopste, i onako su prethodile neprespavane noci, sta bi za mene bila jos jedna u nizu. U glavi se vrti ceo moj zivot, u jednom trenutku buducnost, pa neka daleka proslost a onda odjednom sletim tu gde jesam i shvatim da nista nije onako kako bih zelela. Mnoge stvari koje trebam u zivotu ne samo da nisu tu nego i ne mogu nikada biti, sudbina je tako htela. Trebalo bi da sam vec naucila ziveti bez zagrljaja one dve najvaznije osobe u zivotu, pak je proslo toliko vremena. Mozda se ovo i ne zove zivot vec prezivljavanje. Lutam od grada do grada, u svakom pronadjem trenutnu srecu dok me depresija opet ne pronadje i tako vec godinama ja i ona igramo zmurke. Jedno je sigurno, naucila sam sta to je samostalan zivot. Znam sama ali nekada me plasi da ne zavolim to. Samoca je lepa ali ne i da provedes zivot sa njom, makar tako mislim. Nekada trebam onaj jutarnji zagrljaj, da sa nekim popijem prvu kafu iako volim samo tisinu prvih par sati nakon budjenja. Vise od svega zelim da sa nekim stvorim dom, porodicu. Zelim krevet u kom cemo se valjati jednog suncanog nedeljnog jutra dok ce naselje odlegati od naseg smeha.
Mozda je malo smesno ali zelim makar na 5 sekundi zaviriti u neku buducnost, samo da znam da li cu doziveti bilo sta od toga. Imam neke ljude za koje mislim da su vredni zivota i trude se. Pokusavaju me izvuci iz ovog bunara tuge u koji upadam polako ali se plasim da nema povratka a ni kraja ove tame. Samo zelim da svet opet dobije one svetle boje, zelim da svoja budjenja obojim u zuto, popodnevna druzenja u plavo, momente smeha i srece ljubicasto, zelim milion boja u svom zivotu. Jedino sto trazim od zivota je to, zar je mnogo? Samo zelim srecu.

Falis mi tata da se bunis ako posumnjas da imam i simpatiju. Falis i ti mama da to prikrijes. Falite da me docekate kuci sa zagrljajem kad polozim ispit. Moze i ono da me izgrdite za losu ocenu. Svejedno, samo fali osecaj da ste tu. Podrska, samo da znam da postojite. Volela bih znati da to i vama nekad nedostaje, mozda bi ublazilo ovaj osecaj. Bilo bi lepo kada bih znala da negde potajno pamtis mama onaj dan kad sam prvi put izgovorila tu rec, mama. A ti tata, ako se nekada setis onih doletanja u tvoje krilo kad bih ti spustila glavu naopako da mi vezes palmicu jer tako smo jedino znali to da uradimo i ja i ti. Patim sto tih sjajnih momenata nije bilo vise. Trebaju mi sada vise od svega. Trebas mi tata da budes onaj zagrljaj u kome cu se osecati najsigurnije a ti mama onaj u kome ce svi problemi proci. Neopisivo nedostaje ono sto ste i sto bi trebali biti.

Pisala bih vam o sreci ali ne znam kako poceti, koje reci upotrebiti, ne bih znala ni kako zavrsiti… Ali ako nista drugo makar znam da ta sreca ima ime. I kunem se ne znam kako a ni zasto ali ne umem objasniti. Kako i da objasnim nekome, a da ne bude smesno, da se i danas nakon par meseci nasmejem poruci sa tog broja, zadrhtim svakog puta kad mi dolazi i osetim one detinjaste leptirice kada me zagrli. Stvarno, najiskrenije, ja ne znam sta je to ljubav ali ako ovo nije onda zelim ostatak zivota provesti sama sa sobom. Ja jesam i uvek cu ostati dete u dusi ali do sada uveljiviji osecaj nisam imala i prvi put zelim toliko cvrsto nesto zadrzati. Ne bih mogla ziveti bez snova u njegovom zagrljaju, ne znam ni kako sam zivela dok se on nije pojavio. Dok pisem shvatam to da sve ove reci nisu dovoljne, da se kroz njih ne moze osetiti ono sto mi je na srcu. Ne moze se objasniti to koliko sam naucila sta znaci zivot, naucila odrasti sa dusom deteta. I pored njega bih zelela to ostati zauvek. Dok neko zeli promeniti nesto na vama neko to nesto zavoli i shvati da si to ona prava ti. Samo da mi je njega i zivot ce imati smisao. Da me voli i da ga volim, da budemo i trajemo.

p.s. Volim te

Moj dan je tvoj dan

I danas sam kao i svakog dana mislila o tebi mnogo vise nego sto bi trebalo. U ponoc cu biti za godinu starija i trebala bih smiliti svoju zelju. Iskreno jedino sto mi pada na pamet si ti. Svaka zelja vezana je za tebe, svaki uzdah zadrzi joj jedan deo tebe u mom telu. Sada kada vratim godine unazad sve vredno zivota bio si ti. Smisao mog dana, osmeha i zivota.

 

Nema te, kao ni prethodne godine pretpostavljam da neces cestitati prvi kao sto si nekada znao. Neces cestitati ni drugi, peti ili sedamnaesti. Neces se pojaviti u mom najvaznijem danu ali ces ipak biti tu. Iz mog tela tvoj trag nece nikada nestati. Bices uvek tu kao neko moj. Neko bez koga moj zivot nece imati smisla jer si ti moj jedini zivot. I znaj u ponoc ce mi prvo tvoje ime pasti na pamet. Obecavam ti. Ali ne kao sto si ti meni obecao ono zauvek vec kao sto sam ja jednom dala rec da ces uvek biti moja ljubav, ljubav vredna zivota. Znam da si negde sada srecan i drago mi je, zasluzujes to. Uzivaj, zivi, voli makar upola one nase ljubavi i ja cu biti jos srecnija zbog tebe. P.S. Voli te tvoja maza.