STVAR JE U PERSPEKTIVI

1136 Fifth Avenue

vredeman-de-vries-perspective-grid

Dok razvaljena na kauču u postprejedenom raspoloženju objašnjavam sestri da neću ići vani večeras jer mi je jedina frendica koju imam zauzeta, razmišljam o tome kako patim od neizvršavanja svojih imaginarnih planova. Prošlo je već 5 dana otkad krećem koracima zdravog života i ne jedem sranja tipa palačinke s kulenom, sirom i kukuruzom + tartar sa strane i nakon toga ne odem u mcD na dva chickenburgera. I tako svaki dan iznova namirišem zoru koja umjesto rose meni donosi nove ideje i zadatke koje neću ispuniti. Ne da sam otišla na palačinkU nego smo dečko i ja naručili TRI PALAČINKE. Sreća da on jede k’o svinja brzinom kojom baka koju tu u mjestu zovemo Brzi Gonzales sa svoje dvije štake pretrči cestu bez pješačkog prijelaza (ljudi, to je stvarno neviđena brzina. Ovo nije sarkazam! Ponavljam – ovo nije sarkazam! *sirene se oglašavaju u pozadini*) pa je on pojeo ti treću…

View original post 867 more words

Advertisements

Bivam bezosecajna. Sve oko mene je prazno, bezlicno. Svet nema boje. Pozelim da izadjem iz ove koze. Ponekad i dobijem osecaj da sam neko drugi, da svoj zivot posmatram iz tudje perspektive. Mozda bi tako bilo lakse. Gledati sve tako jednostavno, posmatrati i mozda dati po koji komentar. Sve to ali ne ucestvovati. Ne biti deo zivota u kome se nalazim.

Plasi me ovo neosecanje bilo cega. Plasi me to sto vec u sledecem momentu dobijem nalet krivice. I to se zove neki osecaj valjda. Krivim sebe za sve sto drugi rade. Istog casa shvatam da i nisam bezosecajna. Imam je, krivicu jacu od bilo kog osecaja. A valjda ne bi trebalo tako. Kako god. Pogled na zivot je laksi dok gledamo druge. Zelim biti samo posmatrac. Dovoljno mi je sto sam zivela. Disacu, prezivljavati i tako do kraja.