Sve je ovo premalo za kraj

Nije ljubav sve sto ljudi time zovu. Nije ljubav u obicnom zagrljaju, poljupcu i seksu. Treba neko znati zagrliti sve nemire u tebi, poljubiti sve ludosti u tvojoj glavi i videti golu stranu tebe ali onu unutrasnju. Nekom je dovoljan pogled, onako strastveno, sa puno ceznje, bas taj pogled moze procitati svaku tvoju misao. Biti nekome i imati nekog svog, cak nikada necu ni moci objasniti kako svog. Nikada necu moci da objasnim to sto kazem ‘neko moj’ ali on je stvarno znao biti moj, osecalo se to u vazduhu. Izgled moze da privuce ali paznja koju ti posveti i odnos nekoga prema tebi, to te veze za ceo zivot. Veze te dovoljno jako da neke ljubavi nikad ne zaboravis. Neke ljubavi ostaju uvek tu i plasi te sledeci susret. 

Sve ove daljine ce brzo proci i doci ce mi vrlo blizu i sta onda? Sta onog momenta kad vidim onaj stari pogled, kad nam oci zasijaju? Da li cemo i tad moci da se drzimo ovog ponosa? Zasto je zivot komplikovan ovoliko? Mi mozemo, znamo vrlo dobro da mozemo sve a biramo nista.. Od sve srece mi biramo tugu i ono sutra u kom cemo proci u paru jedno pored drugog i pogledati se uz misao ‘mogao/la je trenutno on/a biti pored mene’. Ne zelim ovakav kraj…

Advertisements