Rasut u komade

A onda se desi ono najgore… izgubis jedino sto si imao u zivotu. Izgubis smisao zivota i zivot vise nije zivot.

Posle svega ostala su samo secanja. Dok pisem jastuk je mokar, valjda ce do jutra istociti more suza i vise nece imati tecnosti u meni. Oci su naduvene, imam osecaj da ce puci. Dodje delic minuta u kom se smiri sve to a vec u sledecem trenutku bude jos gori od prethodnog jecaja. Treba mi cigareta a ne bih trebala pusiti u sobi, valjda bi me ona jedina smirila. Potrebna mi je bas ali se plasim upaliti svetlo da je pronadjem, plasim se otvoriti taj svet uspomena. U sobi svaka stvar veze me za uspomene, pocevsi od neudobnog kreveta na ko’m spavam. Trenutno me i tisina plasi, kao da mi svojim tonovima doprinosi njegov glas. Nekada osobe u zivotu ne budu samo osobe, budu sve ono za sta zivis. Takvi vrede i oni ostavlju mnogo tragova za sobom. Ne brise se to tek tako, ostaje ipak za ceo zivot. A volela bih obrisati, obrisati sve ono cega se secam, obrisati ovaj bol koji je nemoguce opisati. Ne moze se porediti ni sa cim, razara ti nesto dusu i celi organizam. Eto bas tako puca covek iznutra a jednom kad pukne nikada vise nece biti isti. Tako ni ja vise ne zelim da budem ja, ne zelim i nisam vise ja. Prava ja postojala sam samo uz tu jednu osobu. 


Neki ljudi ostave oziljke u tvom zivotu da ces ih zeleti do kraja istog. Neke zelje nikada ne prestaju. Prave ljubavi nikada ne dopustaju zaborav.

Advertisements