U mojim mislima jos si tu

Secanje. Samo lepo secanje, valjda je to sve sto je ostalo od nas. A mogli smo, nije da nismo. Velika je to ljubav bila. Velika ljubav a jos veci ponosi. Prolazice dani, meseci, godine, proci ce i zivot a mi cemo samo reci ‘..mogli smo..’.

Kazu da se moze bez svakog, mozda cu i ja  nekada moci bez njega. Mozda nekada ali sada zelim da ubedjujem sebe da je jos uvek tu. Izgleda ludo ali odlucila sam svaku otkucanu a nakon toga obrisanu poruku sacuvati. Pisacu mu, pozelecu mu dobro jutro, laku noc, sve kao i obicno. Pisacu i da ga volim. Sve ce to papir progutati a ja, ja cu i dalje biti bez njega. Deluje ludo ali to sam ja, luda od kolicine ljubavi prema njemu. Opet ce ostati sve isto ali eto, valjda ce mi tako biti lakse. Vreme bi trebalo da odradi svoje. Kazu cak i da se svako koga nema vremenom zaboravi ali iskreno ja njega ne mogu a i ne zelim zaboraviti. Ne zelim zaboraviti nekoga ko mi je bio i ostao sve. Ne zelim zaboraviti svoju smisao zivota. 

Nema nas a plasi me samo jedno..plasi me slucajni susret, pogled… sta onda? Da li cemo i tada ostati ponosni? Da li cemo progutati onu knedlu u grlu, koja je ustvari tolika kolicina ljubavi, i samo se okrenuti i nastaviti dalje? 


U mraku sobe slusam tisinu dok u mislima razgovaram sa njim. Govorim mu da ga volim i svadjamo se ko koga vise. Sada cu reci ‘Laku noc mazice’ i zaspati dok zamisliljam da ga slusam kako i on spava.

 Tu, bas tu u mojoj glavi ostace jedna ljubav, ljubav vredna zivota.

Advertisements