Praznina

Cesto pozelim onaj najlepsi zagrljaj kakav samo otac moze pruziti cerki. Pozelim provoditi momente sa tatom, pricati sa njim. Mnoga deca to rade, valjda tako treba. Valjda treba a ja to nikada nisam imala. Nedostaje mi da me tata poljubi za laku noc, da me doceka kuci uz zagrljaj i poljubac u celo kao znak sigurnosti. Zelim biti tatina mezimica koja ce mu biti ispred svih.

Cesto pustim suzu jer mozda nikada necu osetiti tu ocinsku ljubav, tu toplinu oko srca kada te tata samo pogleda. Nikada necu doziveti onaj poljubac u snu kada tata samo brizno proverava da li mirno spava njegova princeza. Boli sve to i bolece celog zivota. Valjda ce nekada i proci ta bol ali praznina ce uvek postojati. Ona velika praznina za detinjstvom koje nikada nisam imala. Mozda zato i celog zivota ostanem jedno veliko dete u dusi. Nekada ce ljudi sa strane i pomisliti da sam razmazena ali moj odgovor na to je uvek isti. Uvek pomislim na to da mene nije imao ko razmaziti. Kazu da ocevi uvek za mrvicu vise vole zensku decu, tako ih i uspeju razmaziti jer su one citav njihov svet. Eto ja ipak nisam imala nikoga za takvo nesto.

Samo cu se celog zivota pitati kako ljudi mogu biti tako bezdusni i bez osecaja, kako mogu zanemariti svoju najvazniju ulogu u zivotu, ulogu roditelja.

Advertisements