Deca su ukras sveta

Sedim na krevetu, slusam istu pesmu 7. put, jedan deo nje me tera na razmisljanje, ‘zasto ste nas stvorili kad za nas se niste borili’….. Kako neko moze da ostavi svoje dete? Kako moze da izgubi osecaj da je to cudno stvorenje nosila ispod grudi 9 meseci? Iako to nikada ne bih mogla na neki nacin i shvatam da neko ostavi dete malo nakon rodjenja ali kako vec odraslu osobu moze ostaviti… Sa nekim ucis prve reci, cekas da izgovori ‘mama’, prvi koraci, prvi izrastao zub, pa i prvi razredi skole i svaki sledeci. Prva slova i reci, pa sledi i pismo mami za 8. mart, rodjendan ili mozda bez ikakvog povoda. Onaj cvet ukraden iz komsijinog dvorista na povratku iz skole koji je donesen za najbolju mamu. Onaj najmiliji poljubac za laku noc i dobro jutro, pa pred polazak u skolu. Dete bi mami trebalo da nedostaje i onih par dana raspusta kada ode kod babe i dede, trebalo bi da se budi celu noc jer joj je eto neobicno bez svog deteta u kuci. Pa bezosecajna kucko kako ti to ne bi nedostajalo? Kako da nekad ne pozelis opet poljubiti to isto dete i osetiti onu deciju iskrenu ljubav kada te najjace zagrli?! Kako mozete biti tako bez srca?!

U danasnje vreme je sve vise slucajeva kada se ostavljaju deca, nekako i shvatam kada ocevi ostave, nekako je uvek bilo ono da je musko bezosecajno. Musko moze cak i bez roditelja koji su mu zivot podarili. Ali opet majka, ej, dobila si najvazniju ulogu u zivotu, dobila si mozda i najveci san pojedinih osoba a ti to prokockas. Postalo je ucestalo to da ljudi ne mogu imati dece a Bog eto pak da dete nekome ko ce ga baciti u kontenjer a takve ljude ostavlja da pate. Pa zasto, nekada ni Bog nije fer, ni malo. 

Cula sam za slucaj kada je cura rodila dete i ubila ga odmah nakon porodjaja, pa hej bre kako ona moze da zivi….grize li je ikada savest, moze li da spava uvecee.. I abortus je greh ali ipak bi bolje bilo i to da je uradila nego sto je ubila vec zivu osobu.  Ja bih takve osobe zapalila na gradski trg u ime naroda. Takvi ne treba da zive.

Svoje dete nikada ne bih ostavila pa makar i zajedno umirali od gladi jer ne postoji ni jedan dovoljno dobar razlog za ostavljanje na milost i nemilost ulici jedan tako mali i divan zivotic.

Advertisements

Kurva sudbina

Kazu da svako ima svoju srodnu dusu i da ce je sresti kad tad. Svako ima negde zapisanu svoju sudbinu i iz dana u dan pocinjem da shatam da je mnogo dosadno bilo tom nekom ko je sve to pisao. Taj neko je mnogo komplikovao, valjda je to bila neka osoba koja i ne voli bas mnogo jednostavnost. Mozda je i car u svim tim komplikacijama ali iskreno umorila sam se po malo. Pocinju mi dosadjivati svi ti propali i nekvalitetni pokusaji. Pocela sam misliti da trenutno pored sebe imam svoju ljubav zivota ali onda se zaustavim i na momenat stavim emocije na off. Tesko je i taj jedan momenat ali moram se setiti koliko je sudbina okrutna. Koliko covek ustvari nije svestan kako stvari mogu da se promene u sekundi. 


Cesto kada ostanem sama pozelim da pokusam da zeznem sudbinu. Mozda bih i uspela ako bih se trudila, kod mene ipak ne postoji nemoguce. Kada nesto zacrtam idem glavom kroz zid da bih ostvarila cilj. Samo se pitam sta bi psiholog rekao da mu kazem da mi je mozda i najveca zelja u zivotu prevariti sudbinu. Sta bi rekao ili bi ipak precutao i poslao me psihijatru, ili ipak direktno u ludnicu. 

Opet je sudbina kurva, ja bih bila luda ako zelim da prevarim sudbinu a taj neko ko je zivote svih ljudi na svetu zakomplikovao je najmocnija osoba na svetu. Zivot nije fer.

Igra zivota

Uvek sam se pitala kako lako dobijam stvari oko kojih se mnogo ne trudim a one zbog cije zelje gorim mi ostaju nedostizne. Izgleda da trebam nauciti da igram, ovo je igra slicna pokeru. Treba samo da uspem da prevarim sistem. Kljuc uspeha je u stalozenosti. Trebala bih biti hladna kao stena i nedostizna. Ali ipak je prokletstvo u coveku, kada nesto zeli on rasiri ruke kao malo dete kada zeli dobiti cokoladu. Pokaze to onako ponosno pred svima a ne shvata da ustvari i nisu toliko zanimljive stvari koje se dobijaju kao na tacni. I u tom istom trenutku i izgleda tako krhko i bespomocno bas kao dete. A realno ko bi bilo sta poverio malom detetu a kamoli svoje srce. Zato treba ostati samo naizgled ravnodusan i sve sto pozelis bice tu. 


Nikada se nisam volela igrati, ponajmanje sa ljudima ali moracu da naucim. Igra je u ovom slucaju kao borba za opstanak. Vazno je samo nauciti glavnu igru u zivotu, igru osecanjima.

Ja nisam hteo tako da se rodim

Gledam ka prozoru, slivaju se kapljice kise, krecu i kapljice niz moj obraz. Sve je tako crno i sivo. Zivot pise teske zivotne price a ponekad se zapitam sta je ova moja. I ja pisem ovu pricu i kvasim papir suzama, slova se razlivaju… Pitam se cime sam zasluzila ovoliko losih stvari, kao da sam popalila sve crkve i dzamije, ni tada se ne bi vracalo ovako. Od rodjenja kao da sam prokleta. Nekad se i desi neka lepa stvar pa se ponadam da sve krece na bolje a onda kao da neko izruci tonu problema iznad moje glave. Ne pamtim dan u blizoj proslosti koji je prosao bez i jednog problema. Ne pamtim da sam bila srecna a da se nije nasao neko da to pokvari. Shvatam da toga ima kod svakoga ali nigde onoliko koliko kod mene. Moj procenat losih naprema dobrim stvarima je 90:10, a i tih 10 ne budu u potpunosti dobre. Nizu se propale osobe u zivotu, porodica, prijatelji, nikoga nema kad treba. Kao da su mi svi okrenuli ledja. Okrenula bih ih i ja njima ali nemam snage za to, samo zelim da pokazem koliko sam ja ustvari veci covek nego oni govna.

Ima ta jedna mala plava koju zovem sunce, tu je da obasja srecom svaki trenutak ili se makar potrudi da budem vesela. Jedina je ostala tu kada je najteze bilo i nikada necu naci nacin da zahvalim na svemu tome. Razume svaku moju tugu, bol, svaki pogled, nisu potrebne reci. Uz mene je i kad je tesko i idealno, ona te momente ne razlikuje. Ona vam je pravo blago.

Kazu da zivot ne bi bio zanimljiv ako bi procitali nasu sudbinu do kraja a ja bih ipak zelela da saznam bar brlizu buducnost, da vidim da li ce nekada doci neki srecni trenutni i vredne osobe u mom zivotu.

Noc

Danju smo k’o stene a noc nas omeksa. Noci su one koje prate sve ono lose u nama, one su mozda i najgori covekov neprijatelj. Tada ostajemo nasamo sa svojim mislima, skupljaju se sve one stvari koje danju gutamo kao knedle u grlu, zagrlimo jastuk i morem suza ga pokvasimo. Secamo se svega sto smo precutali u toku dana, svaki sekund tisine ima neku tezinu i osecaj da traje godinama. U noci su sve tuge jace, sva nedostajanja veca i bas tada bi dobrodosla opcija off za centar za razmisljanje u mozgu. Najvesce nocu okrivimo sebe za mnogo gresaka za koje smo inace mislili da smo 100% u pravu.


Najgori su gubitci koji ostavljaju oziljke na srcu, tugu u dusi i suze u ocima, e bas ti gubitci najvise bole nocu. 

Kazu da je noc za spavanje…mozda srecnim ljudima, nama ostalima noc bude najteza borba, borba onog najtezeg u zivotu, borba sa mislima.

Samo kad bi htela ti

I tako idu dani i nista da se desi. Sve je isto, kao da vreme stoji u mestu. Ustvari desava se uvek nesto ali to su samo iste stvari na drugi nacin. Mozda bih trebala da se povucem, nestanem iz svega ovoga. Mozda, ja cak i pokusavam ali ne mogu. Ne mogu da ostavim nekoga ko mi je postao vazan i vise od onog sto je bilo planirano. Ne mogu da ostavim nekoga u cijem se zagrljaju osecam kao najsrecija osoba na svetu. Njegovi dodiri me teraju da se osecam njegovom iako nije tako. I ja se osecam njegovom na neki cudan nacin.
Dok mornar plovi ima celo more za sebe, tako i ja osecam da imam njega u svakom trenutku kada je pored mene. Tako i piloti osecaju da su osvojili nebo kada dostignu najvecu visinu, eto bas tako se i ja osecam kada dobijem jaci zagrljaj od prethodnog. Isto tako kada dobijem poljubac vise osecam se kao da sam osvojila svet ali u svemu ovome ja zelim da osvojim samo jedno. Zelim da osvojim njega. Da ga imam samo za sebe, da ga sebicno cuvam od bilo koga i da cutimo o nama. Ipak je najlepse o sreci cutati.
Sa njim bi sve bilo drugacije, svet bi imao druge boje. Sa njim bih ja bila ono sto jesam, ono sto zelim da budem. Sve bi to moglo biti samo da on zeli.