DAJEŠ MI ZA ZAUVIJEK?

1136 Fifth Avenue

mmm

Kad si mali, ono baš jako mali, usudila bi se reći malen, i nemaš pojma. I ono lijepo u tome jest to da ne znaš da ti nemaš pojma, i sve one velike riječi koje čuješ oko sebe a koje ne izgovaraju tvoji prijatelji za igru ili pravi prijatelji, već neki veliki ljudi koji su stalno nešto zabrinuti a ti nemaš pojma zašto. I nije ti bitno što to ne znaš, jer ti znaš puno više bitnijih stvari. Naprimjer, znaš razliku između prijatelja za igru i pravih prijatelja. Oni ne znaju, oni stalno to miješaju i onda su opet nešto zabrinuti.

Kad si mali, ono baš jako mali, usudila bi se reći malen, i nemaš pojma ali si sretan. Sretan si kad je mama sretna i kad se smije. I kad sestra po prvi put danas ne viče na tebe, već te nagradi. Sretan si jer nemaš pojma. Sretan si…

View original post 494 more words

Advertisements

Nisam ljubitelj toga da imate uzore jer sami sebi treba da budete jedini uzor ali eto ja imam jednog. Ova zena je moj zivot ucinila mnogo jednostavnijim za shvatiti.

Ona je neko na koga se svaka zena ovog sveta treba ugledati. Samim tim sto smo rodjeni kao zensko rodili smo se da se mucimo celog zivota ali ona nas je kroz njen zivot naucila da ne treba da se zadovoljimo samo sa tim. Zivot je borba i sve sto jesi i zelis da budes je stvar tvog truda. Gazice te, unistavati, truditi se da te eliminisu ali im pokazi koliko mozes. Padni hiljadu puta, hiljadu i prvi ako treba ali ne shvataj padove kao nesto lose vec kao novi stepenik do vrha. Ona je znala kako. Ona je uspela da utisa sapat hiljada zena i nadjaca svoj u srcu coveka kog voli. Znajte da ste vredne i da sve mozete samo ako verujete i ulozite dovoljno truda. Prava ljubav jos uvek postoji, verujte u nju i u sebe.

SVE JE MOGUCE AKO DOVOLJNO VERUJES.

Cuvari ljubavi

Sedim na klupi i razmisljam. Koliko samo ova jedna klupa ima uspomena. Koliko je ona prozivela prvih poljubaca, onih sastanaka kad ne znas gde ces drugo, rastanaka. Koliko je ljudi na ovoj klupi samo plakalo jer je voljena osoba otisla daleko, razbolela se ili, ne daj Boze, preminula. Koliko je njih doslo ovde samo da bi razbistrilo misli. Nije ovo neka poznata ili vazna klupa za ovaj grad ali je vazna sama za sebe. Vazna je i meni. Ovde sam sa njih jednom sedela, sasvim slucajno smo se tu zaustavili. Tu sam cula njegovo prvo ‘volim te’. Ne prvi put izreceno vec ono kada sam prvi put to cula srcem. Bas na ovoj klupi dok me je grlio osetila sam da nam srca kucaju kao jedno.

Ja i ova klupa cuvamo tajnu o ljubavi koja ce vecno ziveti.

Vise od zivota

Pripadas onome ciji si svestan da neces biti nikada u potpunosti. Njegov si sve do momenta kad prestanes disati. Svaki uzdah pripada njemu.

Budis se sa jednom osobom u mislila i sa istom zaspis svake veceri. Sanjas svaku noc sretne trenutke iz proslosti. Osecas miris dobro poznati jos uvek. Nova zora svice svakog sledeces dana i zivis jer moras. Ako se to uopste zove ziveti, dises i to je dovoljno. Pocinjes voleti hladno vreme jer je u skladu sa tvojim srcem. Za sve sto se desi imas misao ‘ovako smo mi nekada….’. I to pripadanje je najcvrsce. Takvu vezu i povezanost niko i nikada ne moze rastaviti. Nije to klasicna ljubavna veza, to je nesto vise od zivota i nikada nece prestati. Postojanje toga ne moze spreciti ni to sto se mozda nikada u zivotu vise ne mozemo sresti. Mi jos uvek pricamo, svake veceri zaspimo zajedno kao nekad. Uvek cemo biti mi. 

I kazem vam, ne pripadate onome pored koga ste trenutno, ne pripadate ni sebi koliko nekome kome ste poklonili sebe vec prvog momenta kada ste se sreli.

Da l’ si sretnija u novim gradovima?

I eto sta smo na kraju uradili sa nasom ljubavlju… Otisli smo iz svog grada bezajuci od svih uspomena koje su se nalazile svuda oko nas. Sada medju svim drugim stvarima, ljudima i gradovima trazimo ono malo naseg, trazimo onu iskricu necega da ozivi sve. Mozda nas sudbina ima u planu, mozda se nekad opet sretnemo bas u tom nasem gradu i odlucimo sve ostaviti zbog nas dvoje. 

Sve je ovo premalo za kraj

Nije ljubav sve sto ljudi time zovu. Nije ljubav u obicnom zagrljaju, poljupcu i seksu. Treba neko znati zagrliti sve nemire u tebi, poljubiti sve ludosti u tvojoj glavi i videti golu stranu tebe ali onu unutrasnju. Nekom je dovoljan pogled, onako strastveno, sa puno ceznje, bas taj pogled moze procitati svaku tvoju misao. Biti nekome i imati nekog svog, cak nikada necu ni moci objasniti kako svog. Nikada necu moci da objasnim to sto kazem ‘neko moj’ ali on je stvarno znao biti moj, osecalo se to u vazduhu. Izgled moze da privuce ali paznja koju ti posveti i odnos nekoga prema tebi, to te veze za ceo zivot. Veze te dovoljno jako da neke ljubavi nikad ne zaboravis. Neke ljubavi ostaju uvek tu i plasi te sledeci susret. 

Sve ove daljine ce brzo proci i doci ce mi vrlo blizu i sta onda? Sta onog momenta kad vidim onaj stari pogled, kad nam oci zasijaju? Da li cemo i tad moci da se drzimo ovog ponosa? Zasto je zivot komplikovan ovoliko? Mi mozemo, znamo vrlo dobro da mozemo sve a biramo nista.. Od sve srece mi biramo tugu i ono sutra u kom cemo proci u paru jedno pored drugog i pogledati se uz misao ‘mogao/la je trenutno on/a biti pored mene’. Ne zelim ovakav kraj…

Rasut u komade

A onda se desi ono najgore… izgubis jedino sto si imao u zivotu. Izgubis smisao zivota i zivot vise nije zivot.

Posle svega ostala su samo secanja. Dok pisem jastuk je mokar, valjda ce do jutra istociti more suza i vise nece imati tecnosti u meni. Oci su naduvene, imam osecaj da ce puci. Dodje delic minuta u kom se smiri sve to a vec u sledecem trenutku bude jos gori od prethodnog jecaja. Treba mi cigareta a ne bih trebala pusiti u sobi, valjda bi me ona jedina smirila. Potrebna mi je bas ali se plasim upaliti svetlo da je pronadjem, plasim se otvoriti taj svet uspomena. U sobi svaka stvar veze me za uspomene, pocevsi od neudobnog kreveta na ko’m spavam. Trenutno me i tisina plasi, kao da mi svojim tonovima doprinosi njegov glas. Nekada osobe u zivotu ne budu samo osobe, budu sve ono za sta zivis. Takvi vrede i oni ostavlju mnogo tragova za sobom. Ne brise se to tek tako, ostaje ipak za ceo zivot. A volela bih obrisati, obrisati sve ono cega se secam, obrisati ovaj bol koji je nemoguce opisati. Ne moze se porediti ni sa cim, razara ti nesto dusu i celi organizam. Eto bas tako puca covek iznutra a jednom kad pukne nikada vise nece biti isti. Tako ni ja vise ne zelim da budem ja, ne zelim i nisam vise ja. Prava ja postojala sam samo uz tu jednu osobu. 


Neki ljudi ostave oziljke u tvom zivotu da ces ih zeleti do kraja istog. Neke zelje nikada ne prestaju. Prave ljubavi nikada ne dopustaju zaborav.